Od mrve do harambaše: Bebo, srećan prvi rođendan

58443872_2648828295144430_9143281479583793152_n
privatna arhiva

Polako sklanjam punu džezvu sa šporeta, ali oko ne sklanjam sa nje, zakasnim li sekund moraću da ribam ploču, a pre toga će mirisati cela kuhinja. Čujem „tup, tup, tras“, pa opet „tup, tup tup“. Registrujem je perifernim vidom, stigla je, proteže se. Spuštam džezvu kako stižem u sudoperu, samo da je ne dohvati. Podižem je i govori mi nešto kao „tet, tet“, vraćam je u sobu.

-Dušane, rekla sam ti da je paziš da ne ide u kuhinju, da skuvam samo kafu, tamo je sve vrelo!

– A maaamaaa, a sve mi kvaaariii!! A Sekanaaaaa! A mamaaa!! Sekaanaaa! Nemoooooj!!

Udah, izdah. Nazad do kuhinje. Sipam kafu, stiže „tup, tup“. Naravno da se ne možeš uzdati da će četvorogodišnjak animirati, a kamoli zaustaviti dvanaestomesečnu bebu. Ovu bebu je baš teško zaustaviti. Ostavljam šolju daleko od ruba radnog dela, kupim stvari iz kante, ali to malog rudara ne ometa uopšte u svojoj istraživačkoj delatnosti. Podižem je i ljuti se, „tet, tet“ postaje brže i glasnije i prelazi u plač. Udah, izdah. Dok peremo ruke već je zaboravila na avanturu „kanta za đubre“, uživa u sapunici i toploj vodi, a ja podigoh glavu prema ogledalu. Devojčica u mom krilu pre godinu dana bila je mrva kojoj smo previjali pupak i lupkali je da podrigne. Pojma nemam kad je tako porasla i gde sam ja bila za to vreme.

U radosnicu ne mogu da se uzdam, čeka prvu priliku da prepišem karton koji sam uslikala u savetovalištu pre nekoliko meseci. Ali, znate šta? Koliko je imala kilograma sa sedam meseci, šta je rekla rodbina na koga liči kad su došli u babine… za mene nisu nikakve uspomene! Nadam se da ću uspeti da upamtim što više zagrljaja, poljubaca, osmeha, mirisa, ovo su moji najbolji momenti Anastasijine prve godine:

Vreme u porodilištu:  Momenat kada smo se upoznale i kada sam joj poljupcima poželela skromnu dobrodošlicu na ovaj šareni svet pamtiću kao jedan od najlepših životnih trenutaka. Tih prvih pet naših zajedničkih dana zaista su bili dragoceni, mada mi to tad nije delovalo tako (sve mame jedva čekaju da uprte svoj paketić i odu svojoj kući). Najlepše je što je za to vreme imala nepodeljenu moju pažnju, samo nas dve, i svaki sat kao godina, kako obično biva na tim sterilnim, neonkama osvetljenim mestima. Triput sam oprala kosu u porodilištu i izašla gotovo potpuno oporavljena! Inače, nek ostane zapisano da sam za ovih pet dana videla sav sjaj i bedu Betanije, divne ženice koje ti se uporno i sa entuzijazmom obraćaju sa „mamice“, a pritom rade sa dva toplomera, od kojih se jedan pali hemijskom olovkom.

Prvo putovanje: Naše prvo komplet porodično putovanje čak do Palića, i na čak četiri dana, ne samo da je bilo instant punjenje baterija, već i jedna od najdražih uspomena! Nit smo imali predivno vreme, nit je Palić neko mondensko letovalište, ali bilo je dovoljno da budemo posvećeni jedno drugome, i dani su protekli ispunjeni ljubavlju, nekom lakoćom i zadovoljstvom. Prvi put smo funkcionisali nas četvoro, kao da nas je oduvek toliko i da je oduvek trebalo toliko da nas bude.

 Stvari koje su joj omalile:  Sa koliko sam uzbuđenja sklanjala stvari koje je Dušan prerastao, prosleđivala ih bliskim mamama, nadajući se (i iščekujući) da će mi se vratiti, sa toliko sam sete odvajala sve benkice, štramplice, bodiće koji su njoj omalili, jer je to možda značilo rastanak od njih zauvek. Možda više neću imati prilike da stavljam švedski povoj, dojim, njuškam najmirisniji bebeći potiljak i mučim se dok seckam najmanje noktiće, pa mi Anastasijino napredovanje deluje prebrzo. Uhvatila sam sebe da želim da sačuvam kapicu, pelerinu u kojoj smo je izneli iz porodilišta, pa i jednu pidžamicu i čarapice… samo da bebeće vreme potraje. Ali dani idu i ponosna sam što će neka druga devojčica u šetnji nositi ove stvarčice, mada sam se od njih stvarno teško rastala. Ipak, uspomene sam zadržala u srcu i u glavi i pamtiću osećaj čeda u naručju zauvek.

20190428_182837

Veza među decom: Mnogi će reći da je drugo dete uskraćeno jer od prvog dana sve svoje mora da deli sa starijim bratom i sestrom! Ali ja mislim da je drugo dete u velikoj prednosti! Ono od prvog dana ima sa kim da deli sve svoje! Najlepše u prethodnoj godini bilo je gledati kako nastaje neraskidiva veza između brata i sestre, koliko liče i koliko se jedno drugom raduju. Kad se igraju skrivalice i kad dele voćni jogurt meni je srce na mestu, i svi “ćuti dok seka spava” i “seko ne čupaj brata” momenti mi lakše padnu.

Ono što je ovu godinu svakako učinilo dinamičnijom, potpunijom i radosnijom su i Stašine drugarice Sonja i Sana, sve ztri rođene u deset dana razmaka! Ne samo da je od početka imala sa kim da se prevrće, guguče, puzi i igra, već je i mama imala dva poznata lica u istom sosu, pa je sve grčeve, zubiće, muke oko ishrane i dojenja mogla da podeli u našem malom „Ministarstvu devojčica“! Hvala što ste tu, devojke!

51304223_2523282264365701_57446098117066752_n

Ljubav bez granice: Godina “od novorođenčeta do malog harambaše” zbilja je bila dinamična i izazovna. Kad je stavim na kantar, zažmurim na nespavanja, besomučno gnječenje barenog povrća i povremeno „Sekaaaanaaa“ oglašavanje, ostaje mi zlatna godina, naša prva, puna ljubavi i mira. Takvu ću je i pamtiti i želeti nam sledeću još lepšu i srećniju.

Srećan prvi rođendan, Sekana! Vole te Dušan, tata i mama

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s